Posle određenog vremena provedenog u borilačkoj veštini, kod svakog učenika se javlja unutrašnje preispitivanje vezano za trening, znanje, usmerenje, trenutni nivo na kojem se nalazi. To je period u kome imamo određeno iskustvo i možemo da vidimo šta smo savladali, koliko toga znamo, ali i sve svoje nedostatke i ograničenja, i shvatimo koliko je veština duboka i koliko još znanja postoji i treba da se usvoji. Ovo preispitivanje može biti jedna od prekretnica u daljem treningu, načinu treniranja, kvalitetu učenja i generalnom odnosu prema borilačkim veštinama. Desilo se da mnogi učenici baš u ovom periodu ili prestanu sa treningom ili polako počnu da okreću svoj život još više ka vežbanju i poboljšanju kvaliteta i znanja, načina učenja, razmišljanju o treningu na svim aspektima. to su te prve visoke stepenice koje treba da se pređu da bi se išlo dalje i one nisu samo fizičke, nego i duboko emotivne, psihičke i nije ih ni malo lako savladati jer odražavaju naš život i razmišljanje. Određena doza preispitivanja je dobra, jer upoznajemo jednan deo sebe, možemo da vidimo svoj napredak, ali i svoja ograničenja i blokade i šta je to na čemu treba da radimo. Sa druge strane preterano svakodnevno preispitivanje koje prelazi u poređenje sebe sa drugima, osuđivanje i razvoj negativnog stava prema sebi i svojim “nedostacima”, neće dovesti do napredka, nego će blokirati naše učenje i naš razvoj kroz veštinu pa čak i može potpuno da nas udalji. U ovom periodu, prihvatanje onoga što vidimo je najbolje što možemo da uradimo, jer ako iskreno prihvatimo sve ono što nam se sviđa ili ne sviđa, možemo da učimo dalje. Jer odbijanje onoga što jeste vodi nas ka tome da se sakrivamo iza stvorene slike o sebi i da se plašimo da se taj paravan ne sruši.
U mom slučaju izmenilo se nekoliko faza preispitivanja i suočavanja sa samom sobom, i prouzrokovalo ih je nekoliko situacija. Jedna od njih je promena u načinu života, odnosno period kada sam počela da radim. U periodu studiranja, trenirali smo svaki dan,
nekada i dva puta dnevno i bilo je teško prihvatiti da moraš ostati da radiš umesto da si u dođou, sve češće si dolazio umoran i dekoncentrisan na trenige i nisi imao tu količinu energije koju si imao pre. Čudan koncept se razvio u mojoj glavi – da veštinu ne volim dovoljno ako nisam stalno na treninzima, javila se sumnja u ljubav prema veštini, svoj način rada i napredak. Pažnja je sve više tekla ka manama i nedostacima nego ka samom treningu. Jednom rečju blokirala sam sebe jer nisam prihvatala situaciju u kojoj se nalazim. Samim tim nisam dozvoljavala sebi da nađem način da se prilagodim novoj situaciji, nego sam pokušavala da očuvam staru sliku o sebi i načinu treniranja koji mora biti takav. U tom period sam videla koliko još toga imam da učim o mojoj veštini, koliko je bezgranična i zahteva vreme koje tada nisam imala. Dugo je trajala borba sa svim ovim mislima i emocijama, neprihvatanjima sebe, nekada do potpune iscrpljenosti, zapitanosti šta je ono što volim, često sam se forsirala i rasipala kako bih pokrila sve “nedostatke” i sve aspekte koje ninđucu sadrži u sebi, što je rezultovalo i nekim povredama, ali je uvek kao nepomični stub centriran unutar mene stajalo saznanje, da tu nema stajanja i odustajanja zbog strahova i nesigurnosti nego kretanja ka napred.
Kroz ovaj period polako sam počela da shvatam da odustati neću i ne trebam, ali način razmišljanja i odnos prema situaciji treba da promenim, da se prilagodim, da nađem način i vreme za vežbanje, učenje i razmišljanje o veštini, drugim rečima da vežbam pametnije, sa većim fokusom na razumevanje, a ne na rasplinjavanje u različitim pravcima kako bih sve obuhvatila i sve stigla. Konačno sam počela da prihvatam sebe, trenutno stanje i da se ponovo radujem daljem učenju, da mislim o treningu na pravi način. Da ovo u potpunosti shvatim i da okončam gomilu stvari koje su me mučile, pomogao mi je i jedan naš trening gimnastike na kome su nam se pridružili pravi gimnastičari, i preneli nam neke njihove male tajne, ali nas ujedno i inspirisali načinom na koji rade i lakoćom kojom rade. Kroz njihov način rada vratili su nas na ono o čemu su nam naši treneri govorili – Posvećenost. Forsiranje nije isto što i posvećenost, forsiranje je želja da se nešto postigne, da se stvari nasilno postave onako kako mi želimo i kako smo zamislili. Posvećenost podrazumeva istrajnost, strpljenje, redovnost u treningu, sposobnost da učimo, apsolutna predanost nečemu u svakom aspektu života. Posvećenost veštini je življenje veštine, vežbajući na treningu ali i van njega, u životu, fokus na to što radimo, razmišljanje o tome što radimo. To nije samo sedenje i razmišljanje ili samo mehaničko ponavljanje bez razmišljanja, to je simbioza delanja i razumevanja, rada, treninga i stava prema svemu tome, to nije forsiranje kako bi se ogrnuli znanjem kao haljinom za pokazivanje i time održavali sliku o sebi. Pre svega treba prihvatiti čak i ono što nam se ne sviđa da bi kroz našu posvećenost i rad nedostatke u tehnici ili bilo čemu drugom ispravili i transformisali.
Potrebno nam je preispitivanje s vremena na vreme jer na taj način stvarno napredujemo. Kada se suočavamo sa činjenicama koje smo uvideli samo ako ih prihvatimo na pravi način naučićemo nešto iz njih, nećemo blokirati sebe i naći ćemo put kako da se posvetimo onome što volimo u raznim periodima našega života.